“Izlazi iz dubine i pruža dubinu k meni, i ja je kušam. Isprva, ne slaže se sa mnom, ne mogu da je svarim, nemam predispoziciju da je svarim, pa je iz sebe izbacujem uobličenu u krik. Čak i u snoviđenju je čujem kako se uz mene uspinje i iz mene izvlači, krik nad kricima, dubok, demonski. S druge strane, u mene se ulivala sveprožimajuća snaga, strahotna i strana mi – strana svemu što je u meni u tom trenutku moglo da se nazove imalo ljudskim i prema svemu ljudskom izazivala posvemašni prezir. I glad.
Ali, pre nego što se potpuno rasturi i raspe, poseže za mnom, grabi ka meni i hoće da grebe, da guli kožu koju želi za sebe, ali je i ne želi. Želi da mu ona posluži kao odelo, jer živa je, a života ima tako malo. Uprkos tome, trenutni život je užasan, potrebno ga je preobraziti, prekrojiti ga prema kriku koji se iz mene probio. U ljudsku ljusku treba ući samo da bi se iz nje moglo probiti u svet koji u svom srcu žudi za promenom, u sve svetove, ali je se plaši, iako su tu promenu zazivali i proroci stariji od onih starozavetnih. Pomračenja su uvek uživala strahopoštovanje, posebno period u kojem je sve uvijeno u plahtu neprirodne, a tako dobrodošle tmine. Uneti harmoniju u haos, ali ne ustezanjem od haosa. Vatrom se nositi sa vatrom ne bi li se novi poredak podigao sa zgarišta, sa sebe stresao pepeo i vinuo se ka zvezdama, koje će u potpunom mraku sjati kao i pre prve klice života na zemlji, ali novim sjajem, koji ne isijava. I, u tom potpunom mraku, u uspinjanju, a ne raspinjanju, moći će da se raduju samo oni koji su se uzdigli pokušavajući da postignu prevagu nad onim koji, postojeći, odista osećaju spram onih koji prosto postoje.”
―
Boban Trifunović,
Jaganjci
